ВОДИЧ ЗА РОДИТЕЉЕ: Како постати родитељ фудбалера?

Published on 10/22,2015

Свакодневно срећемо родитеље који нам причају о својој дјеци и њиховим фантастичним способностима. Управо њихово дијете је талентовано и свакога дана им се чини да “губи вријеме” тренирајући по овдашњим ливадама.

 

Бити амбициозан и субјективан када се гледа своје дијете није ништа чудно. Међутим, посматрајући кроз године одрастања неколико генерација схватили смо да је уствари доста талентованих дјечака или дјевојчица, напустило тренинге и спорт уопште, због превелике “амбициозности” њихових родитеља.
У свему у животу треба имати мјеру, приступ и поштовање према оном чему се бавити ви и људи око вас па је прича коју вам преносимо управо прича о томе.

Како постати родитељ фудбалера, како савладати емоције док гледате своје дијете, која су то “правила” у односу између вас, вашег дијетета, тренера и екипе за коју наступа. Сасвим сигурно да је овај текст истински Водич за родитеље, који желе да им се дијете бави спортом. Све доле написано су неке смјернице, прије свега психолошке, односно начин поступања у одређеним ситуацијама, које су битне за одгој више мање сваког спортисте, па и фудбалера у његовом почетку, макар то била и само игра.

1. Подржавајте дијете: Не мислимо само у финансијском смислу. Истраживање је показало да већина дјеце судјелује у спорту углавном за забаву. Дјеца не размишљају о игрању у Реалу или Барселони када имају 10 година, као што је то присутно код неких родитеља. Дјеца би се требала првенствено забавити, јер је то њихова забава па се онда забавите и уживајте и ви. Сваки родитељ би требао покушати схватити да, ако плати за опрему и мјесечну чланарину, то не значи да су власници игре. Игра припада играчима.

2. На вријеме доведите младог фудбалера на тренинге и утакмице. Не само због навикавања на дисциплину, тачност и неометано одвијање тренинга. Тренинг не почиње с доласком на травњак. То почиње с праводобним доласком барем 15 минута прије терена у свлачионицу и с припремом за тренинг. У екипним спортовима свлачионица може, прије и након утакмице, у пракси у многим случајевима бити кориснија за учење животних лекција, а понекад и забавнија од саме утакмице.

3. Поштујте простор свлачионице. То је мјесто гдје улазнице имају тренер и наравно играчи.

4. Подржите тренера и пустите га да ради свој посао – тренира. Ако критизирате тренера пред очима свог дјетета ваше је дјело контрапродуктивно. С тиме само поткопавате дјетету властито искуство. Постоји једна стара иронична пословица која описује однос између тренера и родитеља: ” Наравно да знам више од тренера, јер ја сам један од родитеља играча.” Тренер је водитељ и одговоран је за одлуке које су донесене у најбољем интересу тима као цјелине. Иако се родитељ не мора сложити с одлуком, поготово ако се ради о вашем дјетету, требате разумјети и поштовати улогу тренера.

5. Кориштење правила 24-сата: 24-сатно врло важно правило функционише на сљедећи начин. Ако имате нешто за рећи тренеру чекајте 24 сата након догађаја прије него што ћете разговарати с њим – наравно без додатака алкохола или осталих “стимуланса”. У међувремену, добит ћете бољу перспективу баш као и тренер. Током тог времена, у поступку се елиминише много аргумента. Фудбал је емоционална игра. Због тога је најбоље да се емоције смире прије разговора с тренером. Разговарајте тако како то за двије одрасле особе и доликује.

6. Вожња у ауту: То може постати тачка великог трења између младих играча и њихових родитеља. Кад након утакмице сједнете у ауто, не засипајте их с милион питања. Возите их на ручак или укусну вечеру . Немојте критиковати њихову игру – или чак игру саиграча. Допустите им да они говоре. Допустите им да вам кажу оно што они имају на уму. Ако желите нешто питати, питајте ако су се они забавили. Вожња кући понекад може бити врло емоционална, тај осјећај појачава и емоционална утакмица.

7. Фудбал је спортска игра, која захтијева све више знања и храбрости. Будите стрпљиви и потакните дјецу да се играју, али да дају и све од себе, прије свега у усвајању знања. Нека дјеца требају више времена за учење, као и за вожњу бициклом, али на крају сви возе бицикл на исти начин.

8. Не будите родитељ са штоперицом. Неколико пута сам видио родитеље на трибинама који мјере количину времена својег дјетета на травњаку. Родитељи са штоперицом проматрају само њихово дијете, утакмице никада. Они су одушевљени када њихово дијете забије ​​гол, али их није брига ако гол забије један од саиграча. Једна од великих лекција у тимским спортовима је научити како и тимски рад може направити разлику. Тимски рад између родитеља често је једнако важан као и тимски рад међу дјецом на травњаку. Само једна штоперица међу родитељима може промијенити “хемију” фудбалске сезоне међу младићима.

9. Суђење. Ако би суђење било тако једноставно, могао би судити свако али очито то не може. Што више будете проклињали и урлали мање ћете симпатија од судија “зарадити”. Судије чују готово све. Суци, барем већина, на утакмицама суде најбоље што могу и неминовно чине погрешке, баш као што гријеше тренери и играчи.Ако губите живце на трибини,у првом реду није угодно за ваше дијете, камоли за вас. Покушајте схватити да сте примјер својој дјеци и нек вам не буде свеједно како се понашате, што говорите /вриштите док с трибине гледате дјецу како играју.

10. Родитељи требају разумјети и поштивати ​​концепт тимског дјеловања и требали би бити свјесни да свака екипа има играче који су нешто бољи од других, али коначни успјех тима захтијева сурадњу сваког ко је члан тима – био он резервни голман или пак технички вођа. Ниједан појединац у историји екипних спортова, без обзира колико он велик и фантастичан био, не би доживио успјех без осталих чланова тима.

11. Родитељи требају схватити да су фудбалери они који играју игру. Ако младић током утакмице стално чека упуте или гледа према трибинама чекајући какав сигнал, дијете се не може усредоточити на утакмицу и тиме губи контакт с тренером и саиграчима, што нарушава и дио учења од стране тренера – како се одазвати и судјеловати у спортској причи током утакмице. Са својом момчади и тренером, не с публиком, која год она била.

12. Не нудите новац свом дјетету за број постигнутих голова. Страст и љубав према фудбалу не може се научити или купити. Потакните дјецу да блокирају ударце на гол и да се чврсто боре уз корнере и уз аут линију – ово ће им добро послужити, чак и у животу.

13. Ако је могуће, дијелите и купујте неку кориштену спортску опрему, особито у растућим година. Ваша дјеца не требају нових копачки колико их имају Меси или Роналдо, без обзира у којем се порезном разреду налазите. Због нових копачки неће постати бољи фудбалери.

14. Пратите догађање на травњаку, не на семафору. Иако је резултат и пласман у мало старијим узрастима донекле важан, мјерење успјешности искључиво на темељу бодова, побједа и пораза може бити врло опасно. На крају, дијете је оно које мора развити страст за игру и показати жељу да одигра најбоље колико може. То је њихова игра. Нека је они и играју.

15. Потакните дјецу у школи и код учења. У коначници. Будите поносни и на дјечји школски успјех и живот изван фудбалног травњака. Зашто? Због тога јер фудбалер у свом животу мора бити спреман на најгоре, али у исто вријеме имати наду за све најбоље, у спортском смислу говорећи. Ако у животу фудбалера нешто крене¨кривим путем¨, односно, не буде довољно успјешан и квалитетан у фудбалу, увијек се може ослонити на образовање и знање.

Надамо се да ћете одвојити 5 минута времена да прочитате овај текст, али и да ћете прочитано покушати примијенити у свом односу са младим фудбалером/спортистом.


Comments

Leave a Reply

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

РЕКЛАМА

ПОСТАНИ НАШ ДОПИСНИК