Фудбал, с правом назван најважнијом споредном ствари на свијету, дошао је у град Билећу негдје око 1913. године.
Фудбал су, најприје играли војници Аустро - Угарске монархије у кругу логора и на пољима између касарне и насеља. Нова игра је пред почетак првог свјетског рата, изашла из касарне у град и прихваћена је од становништва. Прво га, скoро кришом, прихватају дјечаци из оближњих кућа, да би се постепено пренио и међу ученике. За нову игру трeбало је мало: за голове по два камена, два дрвена штапа или двије хрпе одјеће и крпењача направљена од старих крпа и чарапа. Играчи су играли босоноги. У суштини, врло скромна опрема била је довољна за игру, не само тада већ и дуги низ година касније... 
Док је у Билећи, између 1925 - 1935 фудбал игран помало и невјешто, дотле се у Билећкој касарни, гдје се налазила Подофицирска војна школа, играо врхунски фудбал тога времена. За то су заслужни познати Југословенски репрезентативци: Фрањо Глазер, Јозо Матошић, Братулић, Дешковић... Они су дали велики допринос популаризацији фудбала у Билећи. У периоду између 1932-1935, у Билећи су основани фудбалски тимови: "Грађански", са ужег подручја града - од цркве до суда, "Балкан", од цркве до логора и "Плужине", од суда до пилане. У прољеће 1935 године најбољи фудбалери билећких клубова састављају тим који игра прву утакмицу са јаком екипом Подофицирске војне школе из касарне. Резултат утакмице није познат, али је познато да је тај фудбалски тим био зачетак клуба који је у јуну 1937 године добио име "Херцеговац". Формирање тима представља значајан спортски догађај, па се година 1935 сматра годином оснивања и његовим рођенданом.
Оснивачка скупштина ФК "Херцеговац" сазвана је 15. јуна 1937. године. Оснивачкој скупштине су присустовали: играчи и симпатизери клуба, један број занатлија и трговаца, неколико војних лица и неки градски функционери. Скупштина је одржана у недељу у 10 часова у гостионици "Вардар" власништво Марка Ивковића. Састанак је пред око 50 присутних водио учитељ Владимир Кокољ. Овај број људи, с обзиром на тадашњи број становника Билеће, био је поприлично велики и говори о томе колико је било интересовање за фудбал.
Одмах након оснивачке скупштине регистрован је ЈСК "Херцеговац" у Цетињском подсавезу, а тренер Петровић је започео свакодневни рад. Организована је и радна акција у којој је омладина из града повадила камење које је вирило из земље и проширила игралиште за два метра. Игњат Бошњак, инече један од најзаслужнијих грађана за успјешан рад клуба, својим камионом је довезао шљаку са жељезничке станице и пиљевину са пилане. Све то је расуто по терену и поравнато. Тако је игралиште дјелимично поправљено и поравнато, али и даље није пружало одговарајуће услове за игру. Организована је и спортска приредба у Соколском дому гдје је клуб зарадио 3.000 динара, а сакупљена је и новчана помоћ од грађана од 5.000 динара. У Билећи се дуго памтила та прва утакмица након оснивачке скупштине у којој је "Херцеговац" побиједио "Енкел" из Конавала са 3:2. Нико Бронзан, фудбалер Херцеговцa, родом из Конавала, а тада власник угоститељске радње у Билећи пише у својим сјећањима да су играчи "Енкела" дошли ујутро са тамбурашким оркестром и пуним камионом младића и дјевојака, затим су прошетали кроз Билећу, свирајући и пјевајући, па је тог поподнева дошло на игралиште све што је могло да хода. На утакмици против "Енкела" Херцеговац је играо у саставу: Љутовић, Чаваљуга, Таушан, Мајерлић, Баришић, Шаренац, Мујачић, Подунавац. Арнаутовић, Душанић и Кокољ. Резерве су били: Капор, Бронзан, Толић и Шкорић. Следеће недеље су играли узвратну утакмицу у Конавлима, а послије тога у Билећу долази ГОШК из Дубровника који се такмичио у Другој југословенској лиги. Дресови су од самог почетка били бијело - плави. На бијелом пољу био је извезен амблем: плаво кружно поље у коме су уписана бијела слова "СКХ" - Спортски клуб Херцеговац. Финансије су биле својеврсна потешкоћа. Приходи су остваривани од улазница и чланарине што је било занемарљиво, а чланарину су плаћали и сви играчи. Клуб је био принуђен да се приликом одигравања важнијих утакмица обраћа грађанима за новчану помоћ. Игњат Бошњак је фудбалере Херцеговца, често без икакве накнаде, возио својим камионом на све утакмице ван Билеће. Клуб није имао својих службених просторија. Чланови су се окупљали у кафани Соколског друштва, а канцеларија је била, дословно, у стану председника клуба Владимира Кокоља. Свлачионица је била у биртији Јова Шешлије која се налазила у близини стадиона, а све утакмице у Билећи судио је грађевински инжинијер Димитријевић из Београда који је радио у дирекцији за изградњу жељезничке пруге Билећа - Никшић.
АУТОРИ: Крсто Миленић и Радослав Уљаревић
